Vesti

Odbojka igrana srcem

Blic Puls, 25.08.2010.

« prethodna - sledeća »

Vanja Grbić, Sergej Ćetković, odbojkašice i reprezentativke Stefana, Bojana i Milena, Nenad Okanović, Marko Đurovski, Marija Kilibarda, Dušica Spasić, Iva Smiljanić, na poziv “Pulsa” odigrali su odbojkašku utakmicu s mališanima iz Prihvatilišta za decu. Svako od njih ostavio je po jedan svoj predmet koji ide na aukciju, a novac od nje za pomoć ovoj deci. Iako su oba tima imala po nekoliko reprezentativaca, odbojka se igrala uz potpuno nepoštovanje pravila, ali je bilo mnogo smeha, šale i aplauza

piše: Tatjana Čanak
foto: Nenad Milošević

Marko Djurovski

Kada organizujete sport na otvorenom, i to na 40 stepeni, imate razloga da strahujete da će bar neko “zaboraviti” da se pojavi. Strah je trajao pet minuta. Onoliko koliko je zakasnio prvi koji je stigao, Marko Đurovski. Spušta se niz stepenice do “Red šuza”, kafića na Adi koji smo rezervisali za odbojkašku utakmicu za klince iz Prihvatilišta za decu, i uz pozdrav nam pruža – pižamu s “Farme”. Onu “100 odsto” s otvorom na “zadnjem delu” za odlazak u WC. – Razmišljao sam o tome šta da donesem, mislim da je ovo OK – smeje se Marko. – Pomiriši, još “miriše” na “Farmu”. I evo ova dva kačketa. 

 

 

Prvi pokloni za aukciju na sajtu limundo.com za pomoć Prihvatilištu dobar su znak. Biće veselo. Marku nudimo da se malo rashladi, priznajemo da smo izabrali vreo dan. Iz drugog pravca pojavljuju se tri dugonoge devojke, pomalo namrštene. Prepoznajemo ih, tri reprezentativke, odbojkašice Stefana Veljković, Bojana Živković i Milena Rašić. Em vrućina, em pravo s treninga. Opravdano su namrštene. Rashlađujemo ih sokovima. A onda uleće sin Dragan, glumac Nenad Okanović. Nakrivio beli šeširić, stavio naočare, jedva smo ga prepoznali, dok nije progovorio. Njemu ne smeta ni vrućina, ni gužva. Odmah vadi majicu koju je doneo na poklon, slika se, pozira, s naočarima, bez... Spreman za akciju. Ipak, da sedne i on malo, tu je pored Marka.

Utakmica Puls

Klinci iz Prihvatilišta crvene se u “Pulsovim” majicama na terenu, prišli bi, ne bi prišli, ma da se ipak pozdrave s poznatima. Guraju ručice kroz ogradu, smejulje se, ali samo odzvanja Okanovićev glas. Klinci onda na terenu počinju da prebacuju loptu preko mreže, pa hajde da počnemo i utakmicu, zvanično. Treba se sada podeliti! Pedagog Danijela uzima tablu i kredu, viče da nadglasa sve:
– Kako nam se zovu timovi?
– Zvezda, Zvezda, Partizan! – urlaju klinci.
– Ne može, to već postoji, smislite nešto drugo!  Klince više zanima gde će koja od odbojkašica, na čijoj će strani igrati Marko, a na čijoj Nenad. Ovi veliki nekako se dogovoriše, ali ovi mali samo preleću. Broj igrača neprekidno se menja.

Puls odbojkaKonačno, dogovor je pao, jedan tim je “Cepelin”, drugi “Zlatne kopačke”. Danijela pokušava da unese bar neki red, ali sudaranje na terenu, zbog prevelikog broja igrača ne uspeva da spreči. Naše odbojkašice se smejulje, dobacuju klincima, Marko više statira, a Okanović ne prestaje da dobacuje:
– Baci meni, baci meni, meniiii, jaooo!
Vrućina mu ne smeta da podigne jednog malog na ramena, pa da skače, tako s “teretom”.

Gledamo ovu čudnu odbojku i u strahu zovemo Vanju Grbića, gde je, želimo da što pre stigne, obećao je da će samo malo kasniti. – Evo, zaglavio sam se na mostu, stižem! – reče nam preko telefona, a mi se obradovali, kao uvešće red. Onda stižu devojke, jedna za drugom, Iva Smiljanić, pa Marija Kilibarda i Dušica Spasić.

Iva se raspituje kada stiže Vanja, Marija se čvrsto pozdravlja sa svima, pa uleće na teren, a Dušica nam daje poklon koji je spremila. Mala srebrna torbica... – Moje najdraže minđuše i narukvica sa srcima... Dušica radije seda na klupu. Iva Smiljanić objašnjava da je bila u neverovatnoj gužvi i da je jedva stigla kod nas. – Zato ću da poklonim svoj novčanik. Uvek gubim novčanike, evo ovaj ću da poklonim, da ide na aukciju – priča Iva i vadi sve svoje lične stvari iz lepog, sada svog bivšeg ljubičastog novčanika.

Odbojka PulsA na terenu, igra se ubrzava i dobija stalno neka nova pravila, čini nam se, suprotna odbojkaškim. Lopta se vraća i nogom, jedan tim je udara i po pet puta, a Okanović viče li viče, i Šarapova bi mu pozavidela na prodornosti. Stiže Vanja Grbić! Valjda će im doći glave! Ne daju mu odmah da uđe na teren, mora da se slika, a slika se s dresom ženske reprezentacije. Dobacuju mu da to i obuče.

– E, znam ja da je moderno ovo usko, ali neće moći. Ipak, pošto je došao u košulji, morao je da se presvuče. Uzima “Pulsovu” majicu, broj manju. – Lepo mi je rekla Sara: “Ne daj da te svuku!” Al’ ne ide, svukoše me – smeje se Vanja, stavlja kačket, pa ga okreće. – Ovako to rade na bič voleju – i ode na teren. Naravno, svi ga vuku na svoju stranu, ovakvog saigrača imaju sad i – nikad više! – Kod nas, kod nas –  najglasniji je Okanović. Vanja ostaje na suprotnoj strani, a Marko Đurovski se neprimetno još više povlači u senku. Razumemo ga.

Sada nam nedostaje još samo pevač Sergej Ćetković. Ali evo i njega. Sad, ako ste pomislili da onako visok može da doprinese i na terenu, pa... Sergej poklanja klincima pun džak igračaka koje su mu bacane na binu tokom koncerata i ostavlja za aukciju svoju omiljenu majicu za plažu. Onako velik, a jedva se čuje. I on se slika, i slika, i daje izjave, pa tek onda ulazi na teren. Niko se ne otima za njega, a njegov menadžer se smeje.
– Kakav je s loptom? – pitamo.
– Ha-ha-ha, odlično priča viceve. A i peva – odgovara nam. I nastavlja da umire od smeha.

Na terenu je sada takva gužva i galama da strahujemo od nekih povreda. Zaigrali se izmešani timovi, profesionalci asistiraju amaterima, amateri zapeli iz sve snage. I rukama, i nogama, i glavom. Okanović ne gubi snagu. Ipak, vreme je za picu, ogladnelo se i umorilo. Oni najizdržljiviji ne bi da puste Vanju s terena, da posle mogu da se pohvale. Ne igra se sa svetskim prvakom svaki dan. A i devojke iz reprezentacije baš su se obradovale kad su ga videle. Žale mu se kasnije na pripreme koje ih očekuju u Sloveniji, a on im kao “veliki” objašnjava.
– Morate to da izdržite. Nema šta, ako hoćete nešto da postignete, morate da imate snagu. Super je Slovenija, lepa zemlja – govori im, one samo trepću, nije im pravo, ali ako neko zna, valjda je to jedan od braće Grbić.

Pokloni BlicA tamo, klinci klopaju picu i odjednom pitanje:
– A čiji je ono televizor?
– Pa vaš – kažemo. – I DVD plejer, i pižamice, kačketi, peškiri, majice… Sve to nosite sa sobom.
–Jeeeeeeeeeeeee!
– Teto, teto, evo ja hoću da vam kažem nešto – pritrčava nam jedno klinče krupnih očiju. – Hvala vam što ste nam ovo organizovali i ulepšali nam dan!

Jedna od priča iz Prihvatilišta

Trinaestogodišnja S. u Prihvatilištu je od novembra 2009. godine. Otac ju je terao da prosi i ona se sama prijavila u policiju. Ovo je njena priča: “Otac me je tukao i terao da prosim i ja sam se sama prijavila u policiju. Rekla sam da hoću da idem u drugi dom, a oni su mi rekli da imam Prihvatilište, i da ću da jedem i da prespavam, ili da će onda da me ponovo odvedu tati. Ja sam ovde došla, bilo je 11 sati, dali su mi da jedem, okupala sam se, legla sam u krevet i počela da plačem. Zato što sam se uplašila, puno. Onda sam ovde upoznala sve nastavnice, pa mi je bilo malo lakše. Onda je došao moj tata, pa me odveo kući, i ja sam se vratila ovde posle dvadeset dana jer sam rekla da neću da me tuče i da me tera da prosim. I onda me je opet odveo kući, i opet me tukao, i opet terao da prosim, i ja sam opet htela da dođem ovde. Ovde niko ne sme da me bije, i da neko hoće, ne sme od vaspitača. ‘S nikim’ se ne svađam, dobri su svi prema meni i ja prema njima. Ovde učimo s nastavnicom Majom, crtamo, pišemo, ovde sam naučila azbuku. Imamo radionicu svaki dan, radimo svašta. Odavde smo išli u pozorište, u bioskop, na kuglanje, na klizanje, na koncert, svuda smo išli. Prvo bih volela da završim školu, a onda bih volela da radim kao frizerka. Bolje da naučim da čitam i da pišem nego da prosim i da budem glupa. Da mogu sutra nešto da radim i da imam svoju porodicu. Ovo ovde je moja soba, tu sam sa još jednom svojom drugaricom. Najviše se plašim operacije, motor me udario na Ustaničkoj kada sam prosila, i kada sam potrčala za brata, i ja sam se onesvestila i odvela me je Hitna pomoć, i u Tiršovu su me odveli i operisala sam se, i skoro dva meseca sam ležala, i jako me bolelo i išla sam na magnet i na ultrazvuk, i onda su mi našli da imam ehinokokus, neku dlaku sam progutala, i mene to sada boli, i plašim se da ponovo ne odem u bolnicu.”

Pomoć za Prihvatilište

U Prihvatilištu za decu i omladinu Beograda (www.prihvatiliste.rs) borave deca bez roditeljskog staranja, žrtve nasilja, zanemarivanja i zlostavljanja, žrtve trgovine ljudima, ilegalni imigranti, deca s poremećajem u društvenom ponašanju i deca u sudskom postupku. U Prihvatilištu se pomoć pruža devojčicama i dečacima od sedam do 18 godina, 24 sata dnevno. Do sada je kroz Prihvatilište prošlo 70.000 dece. Toliko mnogo rade, a imaju samo 16 kreveta i 250 kvadratnih metara. Zato su odlučili da pokrenu akciju “Pobedi za decu Prihvatilišta” i tako prikupe novac za novi i veći dom. U saradnji sa sajtom “limundo.com” organizovali su i on-lajn aukciju ličnih predmeta poznatih ličnosti. “Puls” se akcijom na Adi priključio naporima ljudi iz Prihvatilišta da njihova deca dobiju lepše uslove za život.

Kompanija „Jasmil“ poklonila pižamice

Biti društveno odgovorna kompanija znači prepoznati potrebe ugroženih i nemoćnih i pomoći svima koji su u nevolji. Kompanija “Jasmil” i brend Extreme Intimo svoju društvenu odgovornost dokazuju pokretanjem i učešćem u brojnim humanitarnim akcijama. Ovom prilikom kompanija “Jasmil” pomoći će Prihvatilištu za decu u Beogradu. Njima je sada potrebna pomoć i mi dajemo ono najbolje što imamo: pižamice i spavaćice za decu, ali i najiskrenije želje i nade da će im snovi od sada biti malo lepši i bezbrižniji.