Vesti

Humanitarna akcija Politike: Prihvatilištu milion dinara, 11.11.2010.

« prethodna - sledeća »

Humanitarna akcija Politike za decu Prihvatilišta (od 03.09.200. do 11.11.2010.)

Veliko hvala novinarki Snežani Prljević iz dnevnog lista "Politika"

Prihvatilištu milion dinara

Završena humanitarna akcija lista „Politika” za decu koja su smeštena na sigurnom mestu da ne bi bila loša deca ulice

Prihvatilište je ustanova u kojoj svoj privremeni dom nalaze deca koja su ga izgubila iz više razloga: jer su ostavljena, zanemarena, zlostavljana... O njima 24 sata neprekidno brine tim stručnjaka koji im pruža utočište, pažnju, nežnost i podršku.

Zahvaljujući humanitarnoj akciji našeg lista „Pobedi za decu Prihvatilišta” naši čitaoci su mogli da upoznaju tu decu kroz njihove ispovesti. Zahvaljujući tome i ljudima dobre volje prikupljeno je – milion dinara.

– List „Politika” je učino mnogo za Prihvatilište. Nije reč samo o donacijama u novcu koje su stigle na dinarski i devizni račun naše ustanove, već i o činjenici da je ona bila za mnoge „u magli” Možda su negde čuli za nju, ali nisu tačno znali čime se bavi. O njenom radu znali su samo oni koji su uključeni u svakodnevni rad. Danas smo poznati širom Srbije. Javljali su nam se vaši čitaoci i iz inostranstva u želji da nam pomognu. Poziva je bilo zaista iznad svih očekivanja, a i drugi mediji su se uključivali u neke od naših aktivnosti – kaže Danijela Stajković, rukovodilac Prihvatilišta.

Prihvatilištu su se obraćali ne samo pojedinci, već i firme koje su pokazale ovoj deci da nisu sama i da im je pružena ruka razumevanja za mnoge nedaće.

– Svaka stvar koju smo dobili više je od običnog poklona, jer darodavci koji dođu ovde ostanu s decom u razgovoru odvajajući svoje slobodno vreme i poklanjajući im pažnju koja im mnogo znači – dodala je Danijela Stajković.

Snežana. Prljević, 11.11.2010.

Priča iz komšiluka

Tatjana i Nikola mladi su i srećni jer su prevazišli drogu

Tatjana je stigla u Prihvatilište jedne tople jesenje večeri. Doveli su je u lošem stanju. Bila je pod dejstvom droge. Danas je ona drugo dete, devojčurak koji se smeje i čiji osmeh pleni.

Čim me je ugledala na vratima velikog dvorišta, koje je zajedničko sa Domom za vaspitanje dece i omladine, potrčala mi je u susret, zagrlila i rekla:

– Juče sam bila kod lekara u Drajzerovoj. Oduševio se kada me je video. Pohvalio je moj izgled i ponašanje. Bila sam presrećna. Dodao mi je još jedan lekić i rekao da sam dosegla ono što želim, da se izdignem iznad zavisnosti.

Obradovali su se svi u Prihvatilištu jer je ovo njen treći pokušaj. Dva puta je mislila da će sama prevazići potrebu za narkoticima, ali nije uspevala. Sada, uz podršku vaspitača iz Prihvatilišta i lekara iz Drajzerove na dobrom je putu da se nikada više ne nađe u raljama ove pošasti.

Da bi nabavila drogu bio joj je potreban novac, a da bi do njega došla snalazila se tražeći ga od majke za razne potrebe u nastavi koju je neredovno pohađala. Kad više nije imala kud, odlazila bi do prodavnica i krala viski kako bi ga unovčila i kupovala drogu.

– Počela sam iz znatiželje, ne razmišljajući da će to prerasti u zavisnost. Mislila sam, eto, ako probam lako ću da odustanem kada budem to htela. Nije tako. Nikom ne preporučujem da se okrene narkomaniji. Da me nisu doveli u Prihvatilište, ne bih uspela da se odvojim od tog zla.

Pred njom su godine i godine lepšeg života jer joj je tek šesnaesta. Sada se ozbiljno latila knjige i usput zaljubila u dečka iz komšiluka koji je iz Prihvatilišta stigao u Dom za vaspitanje dece i omladine. I on ima slično iskustvo.

– Koristio sam džoint, ali sam prestao to da činim. Nemam nameru da se više okrećem nazad – kaže Nikola koji ima malo više godina od Tatjane i mašta da postane kuvar.

Njegova priča je tužna. Živeo je u Nemačkoj s ocem i majkom i bili su imućni. Imao je novac, kola, lepe devojke... Otac je umro, a majka se preudala i otišla ostavljajući ga u domu. Deportovan je u Srbiju, a nikog od bližnjih nije poznavao. Krenuo je stranputicom. Na sreću, samo jedna krađa dovela ga je u Prihvatilište, a zatim i do susednog ulaza u Dom „Vasa Stajić”, gde je i sada i ostaće do isteka kazne koja mu je izrečena.

Snežana Prljević

Novi dom za Prihvatilište

Smeštena u skučenom prostoru, deca željna nežnosti dobijaju je u Prihvatilištu

Najlepše je za decu da rastu u porodici. Međutim, nemaju sva sreću da im je detinjstvo obeleženo slogom roditelja. Ima dece čiji su dani bez boje i zvuka, prožeta tumaranjem po gradu i potragom za sopstvenim identitetom.

Ako znamo da je u Srbiji sve više starih, a prirodni priraštaj nizak, uloga Prihvatilišta je neosporna, jer svako dete koje dobija šansu da raste uz brigu odraslih, specijalnih vaspitača koji im privremeno zamenjuju porodicu.

Deca koja dolaze u Prihvatnu stanicu ostaju tu tri dana, a u Prihvatilištu do mesec dana. Ovde ih očekuju ispružene ruke podrške, razumevanja i prijateljstva zaposlenih koji se trude da im priušte radosti detinjstva i da im nađu adekvatni novi krov nad glavom.

Nevolje su što Prihvatna stanica i Prihvatilište imaju ulaz na ista vrata i dele iste prostorije, a ne bi trebalo. Skučeno je i često pretesno za decu koja stižu ovde. Ako se na vreme reaguje, onda je izvesno da će se od te dece stvoriti ljudi sposobni da sami privređuju i budu od koristi i sebi i drugima. Kako su deca naša budućnost, to je svako spaseno dete i izvedeno na pravi put podvig vredan pažnje. Zato je neophodno da se podrži svaka akcija da Prihvatilište proširi kapacitete.

Da bi se ostvario san Danijele Stajković, rukovodioca ove ustanove, potrebna su sredstva koja se prikupljaju donacijama u sklopu akcije „Pobedi za decu Prihvatilišta ”. Njena želja jeste da se sakupi toliko novca da bi se kupila kuća u Beogradu ili neposrednoj okolini od 800 kvadrata. To bi podmirilo rastuće potrebe ove ustanove.

I ne samo da je Prihvatilištu potreban adekvatan stambeni prostor, neophodno im je i da imaju dovoljno kreveta, samo 16 ih je sada, a za više i nema prostora.

Odmiče jesen, kada dođu kiše potrebna je obuća koja ne propušta vodu, topli džemperi, rolke, jakne...

Svaka donacija vredna je pažnje. I samo jedan dinar koji im neko daruje jeste veliki pomak ka bezbrižnijem radu ove ustanove koja ima izuzetno humanu misiju.

Deca željna tanjira tople supe i nežnosti ovde, na Voždovcu to i dobijaju uz osmehe koje im daruju njihovi vaspitači.

Po Konvenciji o pravima deteta Ujedinjenih nacija svako dete ima pravo da se raduje životu.

Snežana Prljević

Hraniteljstvo kao rešenje

Mara jedva čeka da upozna ženu koja će joj zameniti majku

 Svaka priča deteta koje je stiglo u Prihvatilište ima svoju težinu. Nijedno dete nije ovde došlo jer je imalo srećno detinjstvo. Naprotiv. Ovde su našla mir i dobila šansu da pokažu sve svoje dobre strane. Neka od dece odlaze u hraniteljske porodice u kojima odrastaju kao da su u biološkoj porodici.

Jedna od devojčica koje su ovde jeste i Mara. Ima petnaest godina i iza sebe toliko teških trenutaka, ali je sad vedra jer je očekuje dolazak žene koja će joj biti hraniteljka. Odlazi u jedno od lepih vojvođanskih mesta. Nikada nije imala priliku da putuje van mesta u kome je rođena, osim kada se udala.

– Ma nisam išla pred matičara – odmahuje rukom uz osmeh i dodaje da je to bilo na brzinu.

Pobegla je s dečkom koji je bio malo stariji od nje u Bosnu. Mislila je da je tamo čekaju sreća i blagostanje. A dogodilo se suprotno. Snebivala se da nastavi priču.

– Nije bio dobar prema meni. Čim mu nešto kažem što mu se ne sviđa udario bi me. Maltretirao me je sve više. Nisam mogla da izdržim i kako nikog nisam poznavala otišla sam i prijavila policiji.

Odmah je smeštena u Sigurnu kuću u kojoj je, kaže, provela pune dve godine, a onda su je deportovali u Srbiju. Tako je stigla u Prihvatilište gde su je primili srdačno i srećna je što se našla u svojoj zemlji. Ovde je nastavila započeto školovanje, koje želi da završi i da nastavi kako bi stekla parče hleba.

Pitam je kada se prvi put zaljubila kada je već „razvedena”, a ona se nasmeja i reče:

– Sa jedanaest godina. Bio je mnogo lep i dobar dečko. A ko ne pamti prvu ljubav?

Našli su joj hraniteljsku porodicu i s nestrpljenjem čeka da se sretne sa ženom koja je prihvatila da se stara o njoj.

– Ne znam kako se tamo živi, ali me raduje što ću biti u porodici. Potrudiću se da budem dobra u svakom pogledu. Kako sam rešila da nastavim sa školom, neću pomišljati na udaju dok je ne završim. Verujem da ću biti srećna i da će hranitelji biti zadovoljni što su me prihvatili.

Mara se interesovala koliko godina ima hraniteljka, da li će joj se dopasti... Odgovorili su joj da je srednjih godina, da je dobra žena koja je već podigla mnogo dece i spada u izuzetne hranitelje.

– To me raduje.

Dodaje da će imati svoju sobu o čemu je maštala dok je bila mala i da će mladost da joj bude lepša od detinjstva.

Snežana Prljević

Potraga za srećom

U Prihvatilištu je našao utočište posle kućnog nasilja

Janko je krupan dečko i deluje stariji baš zbog svog stasa. Ima plavu kosu i plave oči koje ispitivački posmatraju svet oko sebe. U Prihvatilište je stigao jer je to bio jedini način da se povede računa o njegovoj budućnosti i pronađe adekvatno rešenje.

Rođen je i rastao u unutrašnjosti. Roditelji žive zajedno, ali su on i njegova dva brata trpeli porodično nasilje.

– Otac voli da popije, a tada je najbolje da se svi sklonimo od njega. Moja dva brata nisu više u kući. Jedan je u nekom mestu preko Drine, za drugog ne znam gde je, možda je otišao u inostranstvo. Jednostavno, pobegli su od očevog terora. Ja sam najmlađi i stalno sam mislio da će se promeniti, ali nažalost bivalo je sve gore. Neprestano je pio i postajao agresivan. Majka je ćutala kada nas je tukao. Nije smela da se suprotstavi jer bi i ona dobila batine.

Kako Janko kaže, otac je često podizao ruku i na majku, ali bi ona to ćutke podnela. Otac je radio, a majka ne i zavisila je od njega.

– Onoga dana kada su me ovde doveli delovalo je da će biti miran dan u kući. Vratio sam se iz kupovine. Nabavio sam mleko, hleb i sebi kupio koka kolu. Ušao sam u stan, pored majke sam zatekao i oca koji je došao s posla. Kako me je ugledao počeo je da viče na mene, da sam pod dejstvom droge i da izlazim iz kuće što pre. Rekao sam da greši, ali je on bio uporan. Dohvatio je kesu koju sam doneo i bacio hleb na pod. Bilo mi je strašno. Majka je sedela na kauču i ćutala. Prišao sam ocu i ponovio da može da me odvede na testiranje ako mi ne veruje, ali uzalud.

Janko je pošao, kako kaže, revoltiran na očeve opaske, u svoju sobu, ali je shvatio da se otac ne smiruje i dalje vičući da napusti stan, što je Janko odbio i razjario oca. Potrčao je za Jankom da ga spreči da uđe u svoju sobu i zaključa se.

– Otac je provalio vrata i nasrnuo na mene. Vikao sam. Komšije su čule i pozvale policiju koja je odmah došla i doveli su me u Prihvatnu stanicu, a zatim sam smešten u Prihvatilište, čekam na dom.

Janko je glasno priznao da je nekoliko puta probao džoint, ali da toga dana zaista nije bio pod dejstvom droge i smatra da je nesloga u kući tome mnogo doprinela.

– Želim da imam mir i nastavim sa školom. Ovde, u Prihvatilištu, pomogli su mi da se snađem u svim svojim životnim nevoljama i da ne posežem za drogom. Zahvalan sam im na tome.

Snežana Prljević

Pljeskavica, pa beg

U Dejanu se nakupilo gneva – para malo, a želja mnogo

Naši stari su s punim pravom govorili da svako vreme nosi svoje breme. Dejan je učenik srednje škole. Ima mnogo neostvarenih želja, od novih patika do novog ranca za školu. Uskoro će napuniti sedamnaest godina. Već na prvi pogled deluje nezadovoljan životom. Kaže da nije loš đak, ali je načinio krupan prekršaj zbog čega je i stigao u Prihvatilište. Tu će boraviti izvesno vreme, a onda mu sledi odlazak u adekvatnu ustanovu.

Sedeo je mirno u jednom ćošku dnevnog boravka, kao da je nesvestan mesta na kome se nalazi. Delovao je zbunjeno. Na pitanje šta je učinio nije odmah odgovorio. Premišljao se da li da kaže istinu ili da je prećuti.

– Drug i ja smo bili gladni. Otišli smo do kioska i zatražili dve pljeskavice. Devojka ih je pripremila i dodala, ali smo odbili da platimo. Bila je ljuta i počela je da nas grdi. Kada je shvatila da smo krenuli, potrčala je za nama.

Dejanov drug je pobegao, a Dejana i devojku je razdvojila policija koju je neko pozvao iz obližnjih lokala. Priveli su ga i dovezli u Prihvatnu stanicu. Prebačen je u Prihvatilište dok se ne završi istraga o događaju i vidi šta će dalje.

Inače, Dejan je s dva brata i roditeljima stigao u Beograd u vreme kada su mnogi izbegli sa prostora zahvaćenih ratom. I majka i otac su se zaposlili. Međutim, nesporazumi između roditelja bujali su i završeni su razvodom.

– Tata je sa sobom poveo najmlađeg brata, a stariji i ja smo ostali s majkom. Podstanari smo. Mamina plata je mala i jedva da ima za kiriju. Željan sam svega. Tada, kada sam to učino, bio sam gladan, a praznih džepova. Drug me je nagovorio da ih naručimo i da pobegnemo.

Sada se kaje što je tako postupio, ali kako je i ranije dolazio u sukob s majkom zbog besparice, ona se nije iznenadila kada je njen srednji sin stigao u Prihvatilišt i dosledna je da dečak mora da snosi odgovornost ne samo za ovaj ružni postupak, već i za neprimereno ponašanje prema njoj.

Dejan je svestan da će odgovarati za postupak koji ne dolikuje dobrim dečacima. Kaže da ga je stariji brat uvek savetovao da uči i kada završi školu i zaposli se imaće više novca. Zaboravio je da ništa ne može da bude opravdanje za loše postupke i ponašanje jer nemaština pogađa mnoge, ali čuvaju dostojanstvo.

Snežana Prljević, 27.10.2010.

Mali, a velika pametnica

Nemanja je zreliji od svojih vršnjaka

U Prihvatilište svakodnevno stižu nova deca. Ona ostaju ovde i duže od mesec dana koliko je nepisano pravilo da borave. Provode vreme u igri, učenju, druženju, gledanju crtaća i filmova, kreativnim radionicama i u razgovorima sa vaspitačima, koji brinu o njima kao da su njihovi najrođeniji. Ostaju ova dečica ovde sve dok se ne prouči kuda s njima dalje da bi imali bezbrižno odrastanje.

Nemanja i Ivan stigli su ovih dana. Ivana sam prepoznala iz Svratišta, a Nemanju sam prvi put srela ovde. Nemanja, kao stariji brat kome je deset godina, zrelo je razmišljao kada je odlučio da uhvati brata za ručice i dođu u Prihvatilište kako ne bi bili sami i na ulici.

– Mislim da će nas poslati u dom. To je mnogo, mnogo bolje nego da se mučimo bez para, hrane i smeštaja – počinje njihovu priču Nemanja, dečak guste kovrdžave kose, tamne puti, interesantne lepote i pomalo kosih očiju, inače pričljiviji od dve godine mlađeg brata. Deluje kao da je melez.

– Deda po majci mi je bio Japanac – objašnjava uz osmeh i dodaje da su ga i do sada pitali o poreklu zbog neobične boje lica i kosih očiju.

Nemanja i Ivan su živeli s roditeljima u jednom od lepih gradova u unutrašnjosti. Odrastali su u porodici u kojoj se nije imalo mnogo, ali je bilo dovoljno da ne budu gladni i bosi. A onda, kako Nemanja reče, otac je nešto loše uradio, ne zna tačno šta, ali je zbog toga morao da ode na izdržavanje kazne koja mu je izrečena.

– Tata je bio pod istragom u Beogradu. Tada nas je mama uhvatila za ruke i dovela u Beograd. Ja sam ponekad odlazio u Svratište, a Ivan je svaki dan bio tamo da bi se družio sa decom.

– A ti?

– Ja sam voleo da učim sam jer nisam išao u školu. Čitao sam i pisao stalno. I računao. Tata mi je svojevremeno napisao azbuku i ja sam je savladao. Učio me i da brojim.

Nemanja je baš bistro dete. Samouk je, a tečno i bez gramatičkih grešaka priča da je sve prijatno iznenadio u Prihvatilištu.

– Voleo bih da završim školu, da budem automehaničar kao moj tata. Imao je i radnju. I ja bih da imam automehaničarsku radnju.

U Prihvatilište su došli jer je Nemanja želeo da on i brat budu smešteni u dom kako bi im se ove želje ispunile. Majka im se u međuvremenu preudala i zapostavila ih je, što je Nemanji zasmetalo i nije se premišljao da li da potraži pomoć za sebe i brata ili ne. Rešenje je bilo Prihvatilište i očigledno da nije pogrešio.

Snežana Prljević, 25.10.2010

Dom kao slamka spasa

Esad je iz Prihvatilišta upućeni u dom za decu bez roditeljskog staranja

Deca koja stignu u Prihvatilište zbrinjavaju se na najbolji mogući način. Svi zaposleni u Prihvatilištu svakom detetu posvećuju pažnju i vode računa da niko ne bude zapostavljen, jer su svesni da je reč o kategoriji koja je u specifičnim okolnostima.

Zamislite situaciju u kojoj se našao romski mališan čije je detinjstvo obeleženo rastom uz oca. Mali Esad je stigao jedne noći u Prihvatnu stanicu. Doveli su ga jer nije imao gde da ode. Živeo je sa ocem kome je pozlilo. Ostao je sam.

U Prihvatilištu je vrlo brzo postao mezimac svih jer je bio najmlađi i najsitniji. Nedostajala mu je pažnja. I meni, čim bi se pojavila na vratima, trčao mi je u susret raširenih ruku da ga zagrlim i poljubim u obraz.

Otac, koji je vodio računa o malom Esadu, činio je to veoma brižno uprkos siromaštvu, ali je mališan imao najosnovnije za život.

– Tata mi se iznenada razboleo. Morao je u bolnicu. Ostao je na lečenju. Ne znam koliko će tamo ostati. Povredio je desnu ruku. Žao mi ga je. A znam da mora da se operiše i oporavi.

Ima tek osam godina i za njega vaspitači kažu da je najbolji od sve dece. Tako mali, a vredan da mu nema ravna. Prvi ustaje i odmah počne s čišćenjem prostorija. Nije mu teško da se lati bilo kakvog posla. Uvek se javlja ako treba nešto da se donese ili odnese, prinese...

– Ne idem u školu. Sad će da me upišu. Radujem se. Dobiću knjige i sveske. Naučiću da čitam i pišem.

Esadovo detinjstvo obeleženo je životom u baraci na obodu grada u kojoj nije bilo struje, a voda je bila napolju. Zimi bi česma zaledila pa se teško dolazilo do pitke vode. Esadova majka davno je napustila brvnaru, muža i sina i otišla svojim putem. Ne viđa Esada. A on kaže da zna gde je, ali ne mari za nju.

– Živi tamo kraj Dunava. Udala se.

Da ne postoji ustanova kao što je Prihvatilište ovaj mališan bio bi prepušten sam sebi. Boravak u Prihvatilištu omogućio mu je da ima krov nad glavom, hranu, odeću, obuću...

Poznato je da je za svako dete najbolje da raste u složnoj porodici. Nažalost, nemaju sva deca tu sreću. Ima one koja stižu u domove bez roditeljskog staranja kao i mali Esad jer mu je otac postao nesposoban za rad.

Snežana Prljević, ‎20.10.2010.

Spas iz pakla heroina

Sonja je u Prihvatilištu jer se oslobađa pošasti zvane droga

Kada biste se sreli sa Sonjom nikada ne biste pomislili da je u Prihvatilište stigla pod dejstvom narkotika. Izgledala je bespomoćno. Sada joj se vratila svežina na lice, veselost u pogledu i volja da se više nikada ne nađe u raljama narkomanije.

Živela je s roditeljima i starijim bratom u jednom od lepih malih mesta u unutrašnjosti Srbije. Okolini je delovalo da su srećna porodica, a nažalost nije bilo tako.

– Mama i tata su se razveli 2003. godine. Majka je bila nesrećna pored mog oca. Zato je i otišla od njega. Odluku nije donela preko noći, želela je da odrastamo u porodici, ali više nije mogla da trpi očevo zlostavljanje. Sve sam gledala. Brat bi u tim trenucima hvatao kvaku na vratima i odlazio kod drugara, a ja sam prisustvovala tim ružnim scenama. On je ostao s ocem, a mama i ja smo stigle u Beograd. Tu mi živi baka po majci. Međutim, baka je naučila da bude sama, smetalo joj je ako neko dođe u posetu, posebno ako su to bili moji drugari iz škole i morale smo u podstanare.

Sonji je bilo teško što mama mora puno da radi kako bi zaradila dovoljno novca za  stanarinu i neophodne namirnice. Lepo su se slagale, ali Sonja je često bila usamljena i počela je da izlazi s društvom. Tako je došla u dodir sa drogom.

– Počela sam u osmom razredu iz znatiželje. Prvo smo drugarica i ja „duvale lepak”. Onda je na red došla „trava” i ubrzo heroin. Od mame sam tražila novac za školu, a koristila ga za drogu. Onda sam počela da kradem pare iz kuće, a kada nisam mogla to da učinim počela sam da kradem po prodavnicama. Pronašli su me pod dejstvom droge i doveli u Prihvatilište gde su me vaspitači tako prihvatili da sam im zaista zahvalna. Bila sam 29 dana u bolnici, u Drajzerovoj, a zatim sam stigla ponovo ovde. Ugojila sam se i vraća mi se vera u život. Verujem u sebe i više neću ni da pomislim da se drogiram.

Žao joj je što se u njenom dosadašnjem životu sve tako odvijalo. Voli mamu i želi da vidi brata koga je od razvoda roditelja srela samo jedanput i to nedavno. Otac želi da ona pređe kod njega, ali ona neće ni da čuje.

– I prema meni je bio grub. Mama je uz mene, ali i svi zaposleni u Prihvatilištu. Da nije njihove podrške ne znam šta bih.

Snežana Prljević,18.10.2010.

Nagomilani gnev

Miodrag deluje poput svojih vršnjaka. Ima malo godina, ali mnogo gorčine u dosadašnjem životu. Našao se iznenada u Prihvatilištu i pokušava da se sabere od svega što mu se zbivalo za ovih šesnaest godina. Prema njemu su ovde dobri, što mu je veoma važno.

Taman kada smo bili pri kraju razgovora zazvonio mu je mobilni telefon. Osmehnuo se i poskočio.

– Dolaze mi baka po ocu i sestra u posetu. Pa to je divno. Nisam očekivao da dođu, ali, eto, došle su i to me mnogo raduje.

Do dolaska u Prihvatilište živeo je sa majkom i sestrom.

– Ne znam odakle da počnem. I sam sam zbunjen. Tata, koga sam obožavao, umro je iznenada prošle godine. Srčani udar. Bilo mi je veoma teško. I danas me boli kad se setim kako je bio požrtvovan otac. Radio je kao vozač kamiona. Lepo je zarađivao, ali je često putovao i bio odsutan od kuće. S puta bi se vraćao punih ruku poklona za sestru i mene.

Žali što su sestra i on tako rano ostali bez oca i oslonca.

– Bila mu je tek četrdeset sedma. Znao sam da ima slabije srce, ali sam se nadao da će živeti duže, dok ne porastemo sestra i ja.

– Zašto si stigao u Prihvatilište?

– Zato što sam uradio nešto što nije trebalo, ali je bunt nezadovoljstva u meni toliko bio izražen da sam morao to da učinim.

– Možeš li da kažeš šta si to loše uradio?

– Vraćao sam se kući. Na vratima sam zatekao prijatelja moje majke i stigao samo da ga udarim. Nisam ga povredio. U gnevu sam udario majku i povredio je. Pozvala je policiju. Doveli su me u Prihvatilište. Znam da je podnela krivičnu prijavu protiv mene i odgovaraću za nanošenje teških telesnih povreda. Čeka me Kruševac.

Na pitanje zašto je tako postupio prema majci, kaže da je znao da ima tog prijatelja i da joj je skrenuo pažnju da ne želi da ga vidi u istoj kući u kojoj je živela s ocem. Prema njegovim rečima on je bio u vezi s majkom i dok mu je otac bio živ, ali je ćutao jer je smatrao da nema pravo da se meša u njihov brak.

– Nije samo reč o tome. Od malih nogu pamtim da nikada nije vodila računa o nama. Od jutra do sutra bila je po komšiluku. Deca je nisu zanimala. Jednom sam se teško povredio u igri i bio vezan za krevet. Tetka je dolazila da mi pomaže da ustanem i oporavim se, ali nije mogla to da čini svakoga dana, a majka je i tada odlazila od kuće. Jednom je taj gnev morao da izbije na površinu i sada čekam suđenje. Bilo bi bolje da je drugačije, ali je sad kasno...

Snežana Prljević, 08.10.2010.

Iz doma u dom

Ilija nije mogao da se skrasi, a u Prihvatilištu mu je bilo super

Prihvatna stanica je prvo odredište za put do Prihvatilišta u kome deca ostaju kraće ili duže vreme, sve dok se ne utvrdi šta je najbolje da se učini za njihovo bezbrižnije detinjstvo.

Ima dece koja čekaju na hraniteljsku porodicu, ali većina odlazi u jedan o domova. Ilija je stigao pre deset dana. Po treći put je ovde. Neverovatno, ali je istinito.

Rođen je u većem gradu u unutrašnjosti Srbije. Živeo je sa oba roditelja, ali kaže da se seća da je majka, kada je bio mali, otišla od oca zbog njegovog pića.

Kada su njih dvojica ostali sami, otac je nastavio da se brine o njemu i to je bio baš pravi otac. Ništa mu nije nedostajalo. Trudio se da mu bude dobro, mada je umeo da bude prek kada se napije, svađao se sa drugima, umeo čak i da se pobije, ali na njega nikada nije podigao ruku. Zato ga je Ilija obožavao.

– Nije imao dozvolu i često je vozio pijan. Zbog toga je stigao u zatvor, jer nije hteo da plati novčanu kaznu. Možda nije imao. Ne znam. Znam da sam preko noći, kada je on otišao na izdržavanje kazne, ostao sam.

Tada je proveo dva, tri  meseca sam, ne seća se dobro, ali pamti. A onda je stigao u Prihvatilište gde su ga zaista lepo prihvatili. Opet je imao ko da brine o njemu. Više nije bio gladan, žedan i žudan nečije pažnje.

– Tada su odlučili da me pošalju u jedan od domova za decu bez roditeljskog staranja u unutrašnjosti. Uporno sam odbijao da idem u školu. Stalno sam bežao sa časova i bio buntovan pa su morali da me vrate u Prihvatilište da se pronađe novo rešenje. Posle tog drugog boravka u Prihvatilištu, otišao je u nepoznat grad.

– Stigao sam u Dom „Petar Radovanović” u Užicu. I dom i grad su mi se mnogo dopali. Nažalost, ni tamo nije bilo drugačije: bežao sam sa časova, bio nemiran u školi i domu... Svađao sam se sa vaspitačima, najviše oko škole.

I iz ovog  lepog doma u gradu na obalama Đetinje Ilija je pobegao. Kada je pronađen opet su ga prebacili u Prihvatilište.

Sada je ponovo na mestu odakle je i počeo svoje boravke po domovima, ali nije krio da ovde najviše voli da bude. A biće i može da ostane samo dok mu se ne nađe dom u kome će biti bezbedan. Ilija se nada da više neće imati želju da pobegne, jer, kako reče, sad je stariji i zreliji i svestan je da se ne može stalno bežati od obaveza.

Snežana Prljević, 06/10/2010

Nesuglasice s majkom

Milica želi da završi srednju školu koju je započela

Smeđe oči i duga prirodnoplava kosa krase Miličino krupno lice. Živi s majkom u malom mestu nadomak Beograda u kome je završila osnovnu školu, a onda je dospela u u Prihvatilište. Ovde je stigla jer se nije slagala s majkom oko izlazaka i društva s kojim je provodila sve više vremena. Nesuglasice su se toliko umnožile da je Milica sve češće odlazila od kuće ne mareći za majčine primedbe da ju je sama, bez ičije pomoći, podizala od rođenja i da se trudila da joj ugodi, ali da su njena očekivanja prevelika.

– Roditelji su mi se davno razveli. Oca i ne znam jer sam se rodila posle njihovog razlaza. S njim je otišao moj brat koga nisam donedavno poznavala. Na moje insistiranje nedavno sam se srela s njim. Tada je prvi put, posle petnaest godina, video majku. Bilo je dirljivo. Volim što ga imam. Čujemo se telefonom. Dogovorili smo se da se češće viđamo, iako on živi daleko do Beograda, ali za oca neću ni da čujem, mada je on zvao Prihvatilište i voleo bi da se sretnemo.

Kaže da ne želi da ga vidi jer je razlog za razvod bio njegovo maltretiranje majke pod dejstvom alkohola koje nije mogla da izdrži. Da bi sačuvala trudnoću s Milicom napustila je muža i otišla u podstanare.

Sanja Milica da jednoga dana ima svoj stan pun stvari i da bude srećna. Želi da ima mnogo toga: moderne patike i lepu odeću. Kaže da kada pogleda oko sebe ima utisak da sva druga deca imaju više od nje, jer majka nema para da joj priušti mnogo toga. Zato je utehu pronašla u društvu u kome se dobro osećala. I sve češće je odlazila od kuće provodeći vreme s njima. Majka je reagovala i stigla je u Prihvatilište, u kome je provela letnji raspust.

Kada je polazila iz Prihvatilišta rečeno je da odlazi kući na mesec dana. Ukoliko u tom periodu ne nađe zajednički jezik s majkom i ponovo počne da odlazi od kuće, jedino rešenje koje je u njenom interesu jeste da se vrati u Prihvatilište i smesti u dom. Na taj način bi se obezbedili uslovi da završi započeto školovanje.

Milica se vratila u Prihvatilište. Čeka dan kada će odavde preći u dom za decu bez roditeljskog staranja. Želela je da bude frizerka, ali njenoj majci se taj izbor nije dopao. Zato je odabrala srednju stručnu školu za koju smatra da je dobra, jer kada je završi ne bi trebalo da bude problema oko zaposlenja i samostalnog života.

Snežana Prljević

Nevolje sa ocem

Devojčica lepih plavih očiju želi da nastavi prekinuto školovanje

Ana, kojoj je petnaest godina, napustila je prvi razred srednje škole i rodni dom u kome je živela sa ocem i bratom. Osam meseci je boravila, kod drugarice. Razlog za ovu odluku nastao je iz potrebe da se skloni od bahatog oca koji ju je udario kad god bi nešto, prema njegovoj proceni, pogrešila.

– Tačno je da sam ponekad pobegla iz škole. Uvek bi usledile batine. Onda sam rešila da odem od kuće. Bila sam kod drugarice, ali sam napustila i školu koju sam upisala.

Prema njenim rečima, živela je u sređenoj porodici. Majka i otac su radili i lepo zarađivali. Imali su dovoljno za život. A onda je majka ostala bez posla, deca su rasla, bilo im je potrebno više od očeve plate. Otac je odlučio, s obzirom na struku, da se otisne u svet kako bi obezbedio porodicu.

– Ostali smo sa mamom s kojom sam se uvek lepo slagala. Tata je redovno slao novac. Delovalo je da je sve u redu. Retko je dolazio, a onda je odlučio da se vrati.

Zastala je s pričom. Pogled joj je odlutao u daljinu.

– Kada se vratio, to više nije bio onaj isti čovek. On, koji nije pio, stalno je posezao za čašicom. Shvatili smo da je postao alkoholičar.

Tada su počele prve porodične nevolje koje su sve više bolele maloletnu Anu.

– Maltretirao je majku, počeo je da je ponižava i bije. Kada se razbolela od njegovih stalnih prigovaranja i udaraca, odlučila je da se razvede. Iznajmila je stan. Ja sam pošla s njom, a brat je ostao sa ocem.

Nažalost, majka je izgubila posao. Više nije mogla da bude podstanar i rešila je da se vrati u rodni grad.

– Ja sam, posle njihovog razvoda, pripala ocu. I prema meni je bio grub. Ljuta sam na njega jer se mama razbolela od njegovih batina. Jednog dana, kada sam se vratila od drugarice, tako me je udario da sam i ja odlučila da odem od kuće.

Tako je Ana stigla u Prihvatilište. Tu će ostati dok se ne vidi šta dalje.

– Bilo bi lepo da se izleči. Obećao je da hoće. Želim da bude dobar otac kao što je to bio nekada, ali moram da priznam da mi mama mnogo nedostaje. Ne mogu da vam opišem koliko mi teško pada što živi daleko i retko se viđamo.

Ana, doduše, kaže da mama kad god može dođe u Beograd da vidi i nju i brata, ali to nije isto kao kada su bili svi zajedno, složni i srećni. Svesna je da je to prošlost i da mora da misli na budućnost.

Snežana Prljević

Prsten na dar

Milica je pobegla iz doma bez roditeljskog staranja i našla se u Prihvatilištu

Ušla je u kancelariju upravnice Prihvatilišta lepa devojka tamnih očiju koje su me znatiželjno posmatrale.

Njena priča je poput priče mnoge dece koja nisu imala srećno detinjstvo i našla su se u Prihvatilištu da bi im se obezbedila budućnost.

U njenim krupnim očima skrivala se tuga jer mora da ode iz Prihvatilišta, a volela bi da je tu, u gradu u kome je rođena i rasla.

– Roditelji su mi se razveli kada sam bila veoma mala. Oca i ne pamtim. Nikada nije ni pitao za mene. Ne znam ni kako izgleda. Ostala sam sa majkom, ali...

Zaćutala je. Duboko uzdahnula. Majka ju je rano rodila. Bila je mlada i želela je da živi bez obaveza. Devojčicu je dala svojoj majci. Baka je o njoj brinula dok je mogla, a kada se razbolela više nije imala snage da to čini.

O Milici više niko nije brinuo i ona je polako gubila tlo pod nogama. Ulica joj je postajala bliska i rado je provodila vreme tumarajući gradom. Bežala je sa časova, a onda je prestala da ide u školu.

Majka je bila stalno u pokretu. Menjala je adrese. Nije se udavala, ali se nije dugo zadržavala ni s jednim od muškaraca koje je sretala. Ćerka joj je bila na „sporednom koloseku”.

Milica je stigla u Prihvatilište. Tu je provela neko vreme i smeštena je u dom za decu lišenu roditeljskog staranja u jednom gradu u unutrašnjosti. Tamo je nastavila sa školovanjem. Kažu da je izuzetno talentovana: lepo peva, igra i kada uči postiže izuzetne rezultate.

– Bilo mi je teško da se naviknem na novu sredinu, ali nisam imala izbora. Pre nekoliko dana palo mi je na pamet da dođem u Beograd, da vidim baku i majku.

Na pitanje psihologa Prihvatilišta da li je uspela da ih vidi potvrdno je klimnula glavom, ali je bilo jasno da je shvatila da ni u jednoj kući za nju nema mesta.

Kako je pobegla iz doma, alarmirana je potraga za njom i stigla je u Prihvatilište gde je provela toliko vremena koliko je bilo potrebno da po nju dođu iz doma u koji je smeštena.

Papirologija oko njenog izlaska iz Prihvatilišta i odlaska u dom je brzo završena. Milica me je pogledala na rastanku kao da je želela da kaže da bi volela još da pričamo. Skinula sam prsten s ruke i poklonila ga uz napomenu da želim da joj bude amajlija. Obradovala se, a njen osmeh i poljubac u obraz bili su znaci zahvalnosti. Obećala je da više neće bežati iz doma.

Snežana Prljević

Prihvatilište u duši

Rano je romska devojčica ostala bez roditelja, a starija braća su narkomani

Divna je rođena u jednom lepom gradiću u Srbiji poznatom po vinogradarstvu. Tu je rasla pored roditelja sa dva starija brata. Danas ima gotovo trinaest godina i miljenica je zaposlenih u Prihvatilištu.

Trčka od stola do stola, grli jednu po jednu vaspitačicu i vaspitača, zaviruje u moju beležnicu. Na kraju je sela u krilo upravnici Danijeli, malo se mazila i nastavila trčkaranje oko stola.

– Znaš na šta me podsećaš? – pitam je.

– Na šta?

– Na čigru.

– Šta ti je to?

– Igračka koju sam veoma volela u detinjstvu.

Objasnila sam joj princip njenog rada.

– Da li si ti imala igračke?

– Ne. A volela bih da jesam. Ovoliko – i raširi obe ruke da pokaže koliko.

Rano je ova devojčica ostala bez roditelja, a nažalost braća koja bi trebalo da se staraju o njoj su narkomani. Tražili su od nje da prosi da bi mogli da kupe drogu. Mala Divna je sa svojih šest, sedam, osam godina izlazila na ulicu i prosila. Kada ne bi donela dovoljno novca, dobijala bi batine. Pobegla je iz tog gradića i dospela u Beograd. Živela je na ulici, ponekad prosila da ima šta da pojede i na njenu sreću niko je nije dirao ni maltretirao dok je noću hodala gradom. Slučajno je saznala da postoji Svratište i odlazila je redovno kod njih. Tu je imala šta da pojede, s kim da se poigra, gde da se okupa, presvuče i odmori.

Jednoga dana sestra Ranka iz Svratišta, koja brine o deci kao da su njena, pozvala je Prihvatilište. Zamolila je da prime Divnu jer ju je udario automobil i bilo joj je neophodno da miruje, a u Svratištu za to nemaju uslova.

Tako je ova simpatična devojčica stigla u Prihvatilište u kome je boravila puna dva meseca. Kada se potpuno oporavila smeštena je u jedan od beogradskih domova za decu lišenu roditeljskog staranja. Kad god može ona dođe u Prihvatilište.

– Ovde mi je bilo baš lepo. Znaš, svi su super. Volela bih da tu ostanem.

– Polako. Strpi se malo. Napravićemo mi i domski smeštaj. Ti si prva na spisku grupe za takav smeštaj. Bićeš sa nama sve dok ne završiš školu i ne udaš se. Mi ćemo ti napraviti svadbu – umirila ju je Danijela, rukovodilac Prihvatilišta.

Snežana Prljević, 17.09.2010.

NN lice u Srbiji

Š. M. ne zna koliko tačno ima godina jer je deportovan u zemlju predaka bez i jednog dokumenta

I mada se u Prihvatilištu ostaje do mesec dana, Š. M. je ovde od januara meseca i ostaje sve dok se ne utvrdi njegov identitet i dok se ne dođe do saznanja kada je rođen i šta ima od škole.

Došao je iz Nemačke. Kaže da se rodio pre šesnaest godina, ali niko nije siguran da je to tačno. Ni on sam ne može precizno da odgovori na to pitanje.

Poslali su ga u zemlju iz koje davno krenula njegova majka s njim u stomaku i tako trudna udala se za nemačkog državljanina koji ga je priznao.

Hod po životnim mukama ovog momka koji je NN lice u Srbiji počeo je kada je majka napustila očuha i otišla svojim putem više ne pitavši za dete. Očuh se oženio, dobio potomstvo, a Š. M. je stigao u jedan od domova za decu bez roditelja.

– Sve što pamtim iz detinjstva jesu – domovi. Ništa drugo. Iz doma u dom. Bio sam u mnogima.

– Koliko domova si promenio?

– Sedamdeset. Nisam bio dobar.

Š. M. je rano počeo da postaje agresivan. Smeste ga u dom, on pobegne.

– Najviše sam proveo na ulicama Berlina. Na njima sam se osećao svojim. Koristio sam i nedozvoljena sredstva. Pravio ispade.

Kada su ga pronašli u jednom od pustih berlinskih kvartova i pokušali da vrate u dom iz koga je pobegao, opirao se. Potražili su njegovog očuha, a DNK analiza je dokaѕala da mu nije otac. Zbog toga je doneta odluka da se vrati u zemlju iz koje su mu oba roditelja. Po tome je on državljanin Srbije. Kako nema krštenicu, a ni drugi važan dokument, on je za sada, momak bez domovine ili NN lice.

Svi pokušaji zaposlenih u Prihvatilištu da dobiju dokumentaciju na osnovu koje bi se utvrdile njegove godine i mogao negde trajnije da se smesti ostale su bez odjeka.

Kada je stigao u Prihvatilište nije znao ni jednu srpsku reč. Od velike pomoći bio je dečak koji je znao oba jezika, prevodio je ali je ubrzo otišao u Dom za decu bez roditeljskog staranja.

– Kada i predosetim da me hvata nervoza, odmah odlazim u dvorište i bavim se sportom. Odbojku volim, posebno na pesku. Bili smo na Adi Ciganliji sa Vanjom Grbićem.

Ustaje i uzima sliku sa zida. S ponosom pokazuje sebe na toj slici.

Snežana Prljević, 15.09.2010

Nevolje sa kvadratima

Potrebno je daleko više prostora

Mnoga deca pamte da su u Prihvatilištu bili dobri prema njima i da su im pružili toplinu, lepu reč i zamenu za sve ono što nisu imali od najbližih. Dolaze s vremena na vreme da ih obiđu.To je elpa strana posla kojim se bave svi zaosleni u Prihvatilištu i Prihvatnoj stanici. Nije im uvek lako. Često se dešava da ni sami ne znaju odakle da počnu, ali i kada im je najteže pobrinu se da svakom detetu daju šansu da se uključi u društvo na najbolji mogući način.

Imaju slučajeve kada do njih stignu deportovana deca bez i jednog jedinog dokumenta. Znaju svoje ime i prezime, ali nemaju dokaz kada su rođena. Ono što su zapamtila to i kažu, a onda nastane mukotrpna potraga koja će dovesti do saznanja da to nije NN lice, već neko ko ima ime, prezime, krštenicu...

Inače, ovde se nalaze deca od sedam do osamnaest godina. Mnogi za vreme koje ovde provedu naviknu na način ophođenja i života i požele da nikuda i nikada ne odu. Zato i postoji želja zaposlenih da se Prihvatilište i Prihvatni centar dopune  socijalnim uslugama.

– Cilj nam je da ih što bolje pripremimo za dalji oblik smeštaja, da probudimo njihove snage i samopoštovanje. Deca koja su prošla Prihvatilište „dure” se kada im kažemo da im je pronađena hraniteljska porodica ili neki od domova. Naravno, ima dece koja prihvate da odu od nas, ali postoje i ona koja se tome opiru i otežano se adaptiraju na novi smeštaj. Mi smo stalno u kontaktu i trudimo se da svima olakšamo, zbog čega često naš tim ima probleme – kaže Danijela Stajković, rukovodilac Prihvatilišta i Prihvatne stanice za decu.

Jedna kuća od oko 800 kvadrata na teritoriji užeg centra Beograda rešila bi njihovu potrebu za većim prostorom.

Deca ovde dolaze i sama kada im je teško da budu na ulici i prose, ako su zlostavljana u kući ili ih je strah da će ih neko odvesti daleko od zavičaja. – Javljaju se i roditelji ukoliko imaju konflikte sa decom koja beže od kuće, čak i dolaze zajedno da vidimo kako da se to prevaziđe i postigne pomirenje. Ukoliko dete ponovo pobegne, onda počinje rad s njim da se spreči njegovo dalje traumatizovanje, a nažalost nasilje u porodici, ali i svi ostali oblici nasilja i zloupotrebe dece sve su prisutniji – objašnjava Stajković.

Centri za socijalni rad šalju decu ovde kada se ukaže potreba za tim. Sud to čini dok su deca u pripremnom postupku. I sami građani ih obaveštavaju o detetu koje spava u nekom haustoru.

Snežana Prljević, 13/09/2010

Želja zvana mini-linija

Noću stižu nova deca pa im nedostaju neophodne lične stvari

Humanitarna akcija lista „Politika” Prihvatilištu nastala je iz želje da deci koja su ovde smeštena pomogne, jer ona tu borave dok im se ne pronađe najadekvatnije rešenje od koga i te kako zavisi njihova budućnost.

Poznato je da humanost može mnogo da pomogne u rešavanju nekih tekućih teškoća i nabavci stvari koje ovoj deci potrebna. Ima noći kada je relativno mirno jer u Prihvatnu stanicu stigne po jedno dete, ali retko kada je tako. Pre izvesnog vremena, noć je bila burna – osam prijema.

Ima dobrih ljudi koji shvataju da je ovo zaista mukotrpan ali i uzvišeni posao i spremni su da pruže pomoć, kako u novcu tako u odeći i obući. Doduše, pomoć je i do sada stizala, ali nikada u meri u kojoj su neke stvari neophodne.

Velika podrška našeg lista za Prihvatilište u čijem sklopu je i Prihvatna stanica podrazumeva da se pomogne ne samo materijalno, već i u donacijama određenih stvari.

Prenosimo i poruku koju zaposleni upućuju ljudima velikog srca i dobre volje da pomognu najmlađima koji su na raskrsnici puteva da budu srećna deca ili deca ulice.

„Dragi naši prijatelji, izdvojili smo spisak stvari koje su trenutno potrebne Prihvatilištu za decu. Spisak će biti redovno ažuriran. Ukoliko ste kao pojedinac ili firma i u mogućnosti se da donirate neku od navedenih stvari, molimo da nas kontaktirate na broj (011) 309-6741 ili na adresu: carobni.svet@gmail.com”.

Deca stalno pristižu i rastu potrebe za odećom, obućom i drugim stvarima.

Mališani vole muziku pa bi im i te kako dobro došla jedna jednamini-linija.

Neophodan je i donji veš, muški i ženski za uzrast od sedam do osamnaest godina, posteljina za krevete čije su dimenzija 140 puta 200 centimetara.A da bi se leglo u čistu posteljinu potrebna je i čista pidžama. Neophodne su dečije, muške i ženske za uzrast od sedam do osamnaest godina

Deci su potrebne i omiljene im patike, muške i ženske u brojevima od 37 do 44. Njih očekuju mnoge dečje noge koje ovde dođu u poderanoj obući. U patike se ne može bez čarapa, pa su i one među potrebnim stvarima i to kako muške tako i i ženske u veličinama od 37 do 44. I papuče su važne, jer ovde vlada kućna atmosfera, a nedostaju dečje, muške i ženske i to u brojevima od 37 do 44.

Snežana Prljević, 10/09/2010

Krov jedan, ustanove – dve

Praksa je drugačija od stvarnosti

Pod istim krovom smešteni su Prihvatilište u kome bi deca trebalo da ostanu najduže 30 dana. To često nije slučaj, ostaju mnogo duže jer nemaju gde da se vrate.

Prihvatna stanicapodrazumeva boravak deteta do sedam dana. U tom periodu za detese  traži  najbolje rešenje da bi se što brževratilou primarnu sredinu.

Deca koja se upućuju u Prihvatilište ili Prihvatnu stanicu su: deca bez roditeljskog staranja, deca bez adekvatnog roditeljskog staranja, žrtve nasilja, zanemarivanja i zlostavljanja, deca žrtve trgovine ljudima, deca sa poremećajem u društvenom ponašanju, deca u sudskom postupku i, sada veoma aktuelno, deca u procesu reamisije sa teritorija drugih država, a naši su državljani.

Program Prihvatilišta obuhvata celovito zbrinjavanje dece kroz sistem delatnosti: higijensko-zdravstveni tretman i zaštita,opservaciono- dijagnostički tretman, vaspitno-edukativno-obrazovni individualni i grupni rad, socio-terapija,uključivanje i podrška u procesu profesionalnog osposobljavanja,psihološke radionice, radno-fizičke i rekreativne aktivnosti, kreativno-stvaralačke radionice.

Boravak u Prihvatilištu je zakonom ograničen do 30 dana, izuzev za sudske slučajeve koji ostaju do okončanja sudskog postupka, mada mnoga deca ostaju i duže jer nemaju gde.

Prihvatna stanica, kako i njen naziv kaže, obuhvata prihvat i kratkotrajan smeštaj dece i mladih do osamnaest godina koja se nađu u skitnji, prosjačenju ili drugim okolnostima u kojima je neophodan hitan smeštaj. Njima su obezbeđeni: ishrana,zdravstveno-higijenska mera i utvrđivanje njihovog identiteta i prebivališta da bi se učinilo sve što se u tom trenutku čini najboljim za dete. To je, pre svega, povratak roditeljima ili u domu kome je dete bilo ili upućivanje u ustanovu (u opštini kojoj pripada) ili u Prihvatilište ukoliko je potreban temeljniji opservaciono-dijagnostički tretman.

Bez obzira na kratkotrajno zadržavanje, korisnici programa Prihvatne stanice uključeni su u početne oblike resocijalizacije, socijalizacije i rehabilitacije.

Velika želja zaposlenih jeste da svako dete koje dođe u Prihvatnu stanicu ili Prihvatilište bude srećnije nego što je bilo, posebno je važnoda deca koja su na marginiimaju ozbiljan tretman jer mogu lako da se ponovo nađu na ulici punoj iskušenja...   

Snežana Prljević, 08/09/2010

Dece mnogo, kvadrata malo

Godišnje kroz Prihvatilište za decu i Prihvatnu stanicu prođe oko 600 dece

Prihvatilište za decu ne postoji od juče. To je ustanova koja ima tradiciju, ali se o njoj malo zna. A trebalo bi, jer se bavi humanim poslom. Ovde pronalaze svoj mir i razumevanje deca koja su se suočila sa nevoljama života i to u ranom detinjstvu, neophodna im je pomoć, što stručni tim ove ustanove i čini.

Prihvatilište je osnovano 1958. godine sa zadatkom da privremeno prihvata decu i mlade koje im upute organi SUP-a i Sekretarijata za socijalnu zaštitu.

Velika nevolja ustanove jeste činjenica da je često menjala lokaciju, da bi se 1961. godine uselila u namenski građenu zgradu u Zvečanskoj 52. Tu ostaje do 1998. godine kada se, zbog adaptacije zgrade, privremeno iseljava u Bulevar oslobođenja 219. To rešenje preraslo je u dugotrajnije jer se i danas nalazi na ovom mestu. Razlika u odnosu na Zvečansku drastična je: tamo je zgrada imala 1.130 kvadratnih metara, a sada 250 kvadrata. Zvaničan kapacitet je 30 korisnika, dok se realno raspolaže sa 16 kreveta, dok su potrebe daleko veće i iz dana u dan se uvećavaju.

Pod istim krovom je i Prihvatna stanica u kojoj dete provodi 24 sata dok se ne pronađe način kako će biti trajnije zbrinuto.

Od osnivanja, kroz Prihvatilište i Prihvatnu stanicu prošlo je više od 60 hiljada korisnika, kojima su, pored osnovne zaštite, pružani i psiho-socijalna podrška i pomoć.

Za pohvalu je da su 2008. godine prostorije renovirane zahvaljujući donatorima.

– Da bi ova ustanova koja je u nadležnosti grada i Gradskog sekretarijata za socijalnu zaštitu nastavila nesmetano da radi i da zaista pomaže mnogobrojnoj deci da se snađu jeste njeno preseljenje u nove prostorije koje bi obezbedile dovoljno kapaciteta i neophodne uslove za uspešan rad sa decom – kaže Danijela Stajković, rukovodilac Prihvatilišta i Prihvatne stanice i dodaje da ispunjenje ovog uslova ne uključuje potrebu da se zida nova zgrada. Dovoljno je da se u užem ili širem centru grada nađe kuća sa kvadraturom koja bi odgovarala rastućim potrebama Prihvatilišta i Prihvatne stanice.

Korisnici su deca oba pola, uzrasta od sedam do osamnaest godina. Njih upućuju centri za socijalni rad, MUP ili pravosudni organi (sud i tužilaštvo).

Snežana Prljević, 06/09/2010.

Humanost na delu

„Politika” ponovo na značajnom zadatku da se pomogne deci i mladima smeštenim u Prihvatilište i Prihvatnu stanicu na Voždovcu

Našim čitaocima je već poznato da je humanitarna akcija za pomoć Svratištu za decu koja žive i rade na ulici dala posebne rezultate: pre svega uticalo se na svest da više od 500 dece je prošlo kroz Svratište koje im pomaže da se integrišu u društvo, stiču korisne navike i školuju.

Ovoj deci i ustanovi ne samo da su naši čitaoci darivali novac uplatama na žiro račun Svratišta i slanjem SMS poruka već i snabdevajući ih neophodnim stvarima. Mnogi su se javljali ne samo Svratištu da im pomognu već i našoj redakciji jer su želeli da pruže ruku prijateljstva najmlađima koji su u većini Romi i veoma, veoma siromašni.

Sada je list „Politika” ponovo na humanom zadatku. Ovoga puta je reč o akciji za pomoć Prihvatilištu za decu i omladinu koje se nalazi na Voždovcu. I ako je reč o ustanovi koja potpada pod ingerenciju grada Beograda,ovde se smeštaju deca iz cele Srbije, ali i deca iz zemalja u kruženju.

Kapaciteti ustanove nisu dovoljni da podmire rastuće potrebe jer je sve više najmlađih stanovnika naše zemlje koja stižu u ovu ustanovu u okviru koje je i Prihvatna stanica.

U svakom slučaju, humanost je i ovoga puta motiv akcije. Svi koji žele da pomognu ovu ustanovu mogu to da učine uplatom na žiro račun koji objavljujemo u antrfileu, a sve donacije dobrih ljudi i preduzeća koja to mogu da urade donacijama hrane, odeće i obuće ali i posteljine, peškira i mnogih drugih preko potrebnih stvari da bi se deci koja se ovde nađu pružila adekvatna pomoć i omogućilo da shvate da nisu sami i da mogu da računaju na pomoć koja im je neophodna.

U toku ove humanitarne akcije našeg lista za Prihvatilište za decu koja su ovde pronašla sigurnost i mir potrudićemo se da vam kroz aktivnosti Prihvatilišta približimo njegovu ulogu i način funkcionisanja, a kroz ispovesti dece koja se tamo trenutno nalaze saznaćete koliko im znači topla rek baš kao i lepa posteljina ili novi peškiri.

Deca koja su smeštena u Prihvatilištu, kako i njegov naziv govori sam po sebi, ovde ostaju do trenutka dok se ne pronađe adekvatno rešenje za njihovo trajno zbrinjavanje. Jedan broj dece pripada marginalizovanim kategorijama.

Pomaka u svesti ljudi da treba pomoći svim marginalizovanim grupama dece kao i deci koja su pretrpela nasilje u porodici ili su na margini društva a samo korak ih je delio od srljanja u kriminal ovde su našli utočište i dobili ne samo tanjir tople supe već odeću i obuću, ali i korisne savete koje nije imao ko da im da.

Zato je ova naša humanitarna akcija od vitalnog značaja za najmlađe koji su pod krovom Prihvatilišta od društvenog značaja, a da ne govorimo o mogućnosti da probudimo nečije uspavane savesti i pokrenemo ih na potez koji će dokazati da i oni mogu i žele da budu takođe humani.

Snežana Prljević, 03/09/2010.