Vesti

Traži se mesto više u Prihvatilištu za decu

Politika, 28.02.2011

« prethodna - sledeća »

Sigurna dečja kuća postoji 53 godine. – Njenih 16 kreveta deli više od 20 mališana žrtava zlostavljanja, trgovine ljudima, bez roditeljskog staranja, ilegalnih imigranata

Gužva je u jedinoj beogradskoj kući čija su vrata uvek otvorena za decu koja su žrtve zlostavljanja i trgovine ljudima, ilegalne imigrante, za mališane bez roditeljskog staranja, za one sa poremećajem u ponašanju... Mali dom velikog srca znan pod imenom Prihvatilište, danonoćno radi pod krovom Zavoda za vaspitanje dece i omladine na Voždovcu. I nije samo privremeno utočište za devojčice i dečake koje život nije mazio. Često je to i prvi dom u kojem se osećaju bezbedno, ne nedostaje im pažnja, toplina, obrok, čista garderoba i postelja.

U 16 kreveta sigurne dečje kuće trenutno spava više od 20 devojčica i dečaka – ne smeta im što sa braćom i sestrama po nevolji neki od njih dele postelju i jastuk. Događa se i da se broj korisnika u nekim periodima udvostruči. Tada noćivaju i na garnituri u dnevnom boravku.

– Grad će nam pomoći da pronađemo adekvatan prostor od najviše 800 metara kvadratnih, makar i ruiniran, koji bismo renovirali uz pomoć darodavaca. Kada bi Prihvatilište dobilo takvo zdanje, utrostručili bismo kapacitete – kaže Danijela Stajković, rukovodilac Prihvatilišta za decu koje je ove godine proslavlja 53. rođendan. Samo u prošloj godini, zbrinuli su od 400 do 600 mališana.

Do 1998. ova ustanova je radila u Zvečanskoj ulici, sa kapacitetom od 48 kreveta. Godišnje je pod svoje okrilje prihvatala do 1.700 dece. Zbog preuređenja zgrade, privremeno su preseljeni u Bulevar oslobođenja, gde su i danas.

– Verovatno se razmišljalo da će se smanjiti broj korisnika pošto se bivša Jugoslavija raspala i da neće biti potrebe za većim prihvatilištem u manjoj državi. Ostali smo u drastično smanjenom radnom prostoru, a došla su teška vremena. Porodica kao institucija je počela da se urušava, roditeljima je u borbi za preživljavanje ponestalo vremena da se bave decom, pogodio nas je porast nasilja – vršnjačkog i porodičnog. Tako se broj dece koja kucaju na naša vrata nije smanjio – objašnjava Stajkovićeva.

Novi, veći prostor neophodan je za smeštaj ovih mališana. Da bi ustanova ovog tipa uopšte radila treba da u svakom trenutku ima minimum po dva slobodna kreveta za dečake i devojčice. Ali nema. Zaposleni, iako nisu stručni za rad sa pojedinim kategorijama mališana, ne mogu da ih ostave pred vratima.

– Policija i socijalni radnici Sekretarijata za socijalnu zaštitu ne dovode kod nas decu iz hira, nego da bi ih sklonili sa ulice, zbrinuli, pružili zaštitu i pomoć. A mi nemamo sobu za izolaciju. Pa kad nam dođe dete obolelo od gripa i druga „pokupe” virus. Dolazili su nam mališani sa vaškama, šugom, ili još gore povredama, traumama zbog zlostavljanja i nismo mogli da im obezbedimo mir, primljeni su u grupu – ne krije rukovodilac Prihvatilišta.

Ovoj kući nedostaje oko 30 kreveta, i mogućnost da prostorno izdvoji najosetljivije kategorije dece kao što su žrtve nasilja i trgovine ljudima. Tada bi imala uslove za individualni psihoterapeutski rad i mogla bi da pruži adekvatnu podršku mališanima. Za sada im nudi prvu i kratkotrajnu pomoć jer dečaci i devojčice ovde ostaju najviše mesec dana.

– Naša deca zahtevaju ozbiljan individualni tretman i posvećenost. Sigurni smo da Beograd intenzivno traga za novim prostorom u koji ćemo se preseliti. I živimo u nadi da početak iduće godine nećemo dočekati u ovih premalih 250 kvadrata – zaključuje Stajkovićeva.