Vesti

Niko ne zna koliko ima dece prosjaka

Politika, 18.06.2013.

« prethodna - sledeća »

Veoma često toj deci, kroz pretnje fizičkim nasiljem, nametnuta je uloga hranitelja porodice
I bebe koriste za prosjačenje (Foto D. Jevremović)

U Ministarstvu rada zapošljavanja i socijalne politike nemaju preciznu evidenciju o tome koliko se tačno dece u Srbiji bavi prosjačenjem, kaže za „Politiku” Dragan Vulević, načelnik Odeljenja za upravno-nadzorne poslove u oblasti porodične zaštite, Sektora za brigu o porodici u ovom ministarstvu.

– Mi u sistemu socijalne i porodično-pravne zaštite, ne evidentiramo po tom kriterijumu decu koja žive i rade na ulici, a to su deca koja se bave prosjačenjem ili peru šoferšajbne nego se ona vode po drugom određenom svojstvu. Tačnije, u našoj evidenciji mi ih vodimo po parametru dece žrtve trgovine ljudima, zlostavljane i zanemarene dece, kao i dece bez roditeljskog staranja – objašnjava Vulević.

Ana Kalajdžić, specijalni pedagog Prihvatilišta za decu i mlade, svakodnevno se susreće sa malim prosjacima koji često jedino utočište nalaze u ovoj instituciji.

– Prihvatilište zbrinjava decu iz cele Srbije. Mališane nam dovode nadležni MUP-a, pravosuđa, centri za socijalni rad, a sve više nam i sama dolaze. Sa jedne strane to je žalosno, zato što ulaze u sistem socijalne zaštite, a sa druge strane je za njih to srećna okolnost, jer se sklanjaju sa ulice, iz rizičnih situacija. Oni prepoznaju našu kuću kao sigurno mesto podrške i zaštite – navodi Kalajdžićeva.

U prihvatilištu se zbrinjavaju deca uzrasta od sedam do 18 godina, a ima situacija kada dođu braća i sestre, gde je neko od njih i mlađi od sedam godina. Tada ih ne razdvajaju, jer je od posebnog značaja, u saradnji sa Centrom za socijalni rad, da ova deca ostanu zajedno. Iako je smeštaj u prihvatilištu do šest meseci, realnost je zapravo drugačija. Deca ostaju na smeštaju i više od godinu dana, sve dok se ne pronađe adekvatno trajnije rešenje.

– Godišnje nam prođe od 400 do 600 dece iz cele Srbije, pa čak i zemalja u okruženju. To su žrtve nasilja, zanemarivanja, različitih vidova zlostavljanja, seksualnog, radnog, psihičkog... To su deca koja su registrovane i potencijalne žrtve trgovine ljudima, deca sa kombinovanim poremećajima, smetnjama, od poremećaja ponašanja, emocija i slično. To su i deca koja su u sudskom postupku, sa problemima u ponašanju, u postupku readmisije, kao i deca koja su u stanju socijalne potrebe, takozvana deca ulice, koja se bave skitnjom i prosjačenjem ili su usled nekih životnih neprilika bila prinuđena da borave i žive na ulici – objašnjava naša sagovornica.

Kada se deca dovedu sa ulice, često im je neophodan i hitan medicinski tretman.

– Dođu u jako lošem zdravstvenom i higijenskom stanju, nekada i sa fizičkim povredama, pa je neophodna saradnja sa dečjim klinikama. Deca koja se bave prosjačenjem veoma često su primorana od svoje porodice na takav vid radne eksploatacije, i sama ne znajući da imaju pravo da kažu „ne”, da ne žele da prose, peru prozore na semaforima. Na taj način su posebno podložna riziku vrbovanja od drugih kriminogenih grupa, kao što su trafikeri i slično – dodaje Kalajdžićeva.

Deca koja žive i rade na ulici uglavnom se međusobno poznaju i njima je dobro poznato da u prihvatilištu mogu da se obrate za pomoć, pa se to u praksi i dešava, napominje specijalni pedagog.

– Gladni, često dehidrirani, kucaju na naša vrata, koja su uvek otvorena. Veoma često toj deci, kroz pretnje fizičkim nasiljem, nametnuta je uloga hranitelja porodice, koji je „dužan” da izađe na ulicu i zaradi za hleb. Taj osećaj zajedništva i nametnute obaveze, zamene uloga u roditeljstvu, kod dece izaziva, pored straha, i jednu vrstu osećaja neophodnosti da se vrate porodici koju izdržavaju. Ponekad mi se čini da su ta deca i pre vremena sazrela. Ali, kad malo zagrebete po površini, uđete u njihovu dušu, vidite da oni veoma žele normalno detinjstvo. Da imaju ljubav i pažnju roditelja, svoju sobu – ističe naša sagovornica.

Kalajdžićeva napominje da se trude koliko god su u mogućnosti da spakuju ovoj deci namirnice i garderobu.

– Mreža podrške prihvatilišta svakim danom se sve više širi. Ova deca očekuju da im pružite utočište i makar jedan obrok, ali se često desi da usled prebukiranosti kapaciteta nemaju krevet gde da prespavaju, jer mi još od 2009. čekamo i nadamo se da ćemo dobiti novu kuću, sa većim kapacitetom – kaže Ana Kalajdžić.
B. Bilbija