Izvor: Blic

Za samo mesec dana četrdesetoro dečaka i devojčica sa ulice našlo se u Prihvatilištu u Bulevaru oslobođenja 219. U skučenom prostoru utočište nalaze mališani žrtve trgovine ljudima ili zlostavljana deca koju policija pokupi sa asfalta, dok deca bez roditeljske brige ovde dolaze na zahtev Centra za socijalni rad.

U poslednje vreme sve je više i dece, koja pomoć zatraže sama u trenutku kad više ne mogu da izdrže glad, hladnoću ili samoću.

Ovde dolaze u grču, nepoverljivi, spremni na novo odbacivanje, ali i sa skrivenom nadom da će ih neko bar saslušati.

- Došao sam u ponedeljak, jer više nisam mogao da spavam u vagonima na železničkoj stanici. Za Prihvatilište sam čuo od nekih momaka koji su bili ovde i koji su rekli da će mi ovde sigurno pomoći. Skoro tri meseca sam živeo baš na ulici i da bih preživeo morao sam i da kradem. Majka mi je umrla pre dve godine, otac nas je napustio i otišao u Nemačku, a brata su mi ubili prošle godine. Neko vreme sam živeo kod sestre koja je počela da me maltretira - priča sedamnaestogodišnji Dušan.

Posle samo nekoliko razgovora sa psiholozima Prihvatilišta shvatio je da bi mogao da se vrati i završi školu i postavio sebi cilj da jednog dana zarađuje kao autolimar.

- Bio sam ja i u „Svratištu“. Međutim, posle nekoliko sati provedenih u toplom morao sam da se vratim na ulicu. Tako nisam mogao da rešim problem. Meni je trebalo da neko priča sa mnom, da mi ponudi neko trajno rešenje, a ne samo da me nahrani. Ovde sam prvi put imao utisak da me neko zaista sluša - dodaje Dušan.

Njegov slučaj, na žalost nije usamljen. Razlika je samo u tome što je on došao sam dok je druge uglavnom dovela policija. Posle kraćeg negodovanja i insistiranja da odu, vrlo brzo svi oni shvate da postoji mnogo bolja alternativa od ulice.

- Dovedu nam dete u teško alkoholisanom stanju. Njegova prva reakcija kad dođe sebi je da ode. Međutim, mi to ne dozvoljavamo. Prvo ga ubedimo da se istušira i nešto pojede, a nagovorimo ga da još malo odspava. Tek nakon toga naši psiholozi razgovaraju s njim i pokušavaju da otkriju uzrok problema. Vrlo brzo i dete postaje svesno svega i zajedno počinjemo da tragamo za trajnim rešenjem, bilo da je to povratak u primarnu ili odlazak u hraniteljsku porodicu. odnosno neki vid institucionalnog smeštaja. Ali nazad na staro - nema. Imali smo i maloletne trudnice koje je policija uspevala da otrgne od makroa. Prvo što bi pitale kad bi došle ovde je zašto svi prozori imaju rešetke, ali vrlo brzo su same došle do odgovora. Njihovi besni „šefovi“ dolaze ovde, viču zahtevaju da im vratimo devojčice, a nekad razbijaju i prozore - objašnjava Danijela Stajković, rukovodilac Prihvatilišta i dodaje da ih je nedavno posetio bivši korisnik koji je bio na redovnom vojnom odsustvu, a nije imao gde drugo da ode.

Prihvatilište u jednom trenutku može da primi samo 16 dečaka i devojčica koliko imaju kreveta, a godišnje kroz ovu ustanovu prođe od 300 do 500 dece. Pravilo je da u prihvatnoj stanici dete bude najviše nedeju dana, dok u Prihvatilištu ostaje 30 dana. Toliko vremena ima tim stručnjaka da ovoj deci vrati veru u ljude i pripremi ih za ono što čeka izvan Prihvatilišta.

- Nemam dovoljno prostora. Kapaciteti su mali, a potrebe sve veće. Takođe, zgradu delimo sa Zavodom za vaspitanje dece i omladine, a nije baš podobno da žrtve nasilja budu u istom dvorištu sa decom kojima je Sud izrekao razne vaspitne mere. Iako, se ovde kratko zadržavaju deca nas doživljavaju kao porodicu i teško prihvataju odlazak. Naš cilj je da znaju da mogu da nas pozovu i zatraže pomoć bilo kada. Prihvatilište radi već 51 godinu, vrlo uspešno i moram priznati da mi malo smeta što novac koji bi mnogo pomogao da unapredimo naš rad odlazi i za neke projekte koji ne nude trajno rešenje problema, već ih, po mom mišljenju, samo produbljuju - ističe Danijela Stajković.

Psiholozi i socijalni radnici kažu da deca nisu u stanju da potpuno samostalno odlučuju o svom životu i da život na ulici nije izraz njihove slobode kretanja, već život u stalnom strahu i riziku.

- Prihvatilište je gradska institucija koja niz godina radi jako ozbiljan posao i što je najvažnije to rade jako dobro. Na žalost, u poslednje vreme se jako malo pažnje posvećuje ovoj ustanovi, pa mnogi građani čak ni ne znaju da postoji ustanova koja između ostalog brine i o, kako ih popularno zovu, „deci ulice“. Glavna razlika između Prihvatilišta i sličnih projekata je što oni ne dozvoljavaju povratak dece na ulicu - kaže sekretar za socijalnu zaštitu