Извор: Блиц

За само месец дана четрдесеторо дечака и девојчица са улице нашло се у Прихватилишту у Булевару ослобођења 219. У скученом простору уточиште налазе малишани жртве трговине људима или злостављана деца коју полиција покупи са асфалта, док деца без родитељске бриге овде долазе на захтев Центра за социјални рад.

У последње време све је више и деце, која помоћ затраже сама у тренутку кад више не могу да издрже глад, хладноћу или самоћу.

Овде долазе у грчу, неповерљиви, спремни на ново одбацивање, али и са скривеном надом да ће их неко бар саслушати.

- Дошао сам у понедељак, јер више нисам могао да спавам у вагонима на железничкој станици. За Прихватилиште сам чуо од неких момака који су били овде и који су рекли да ће ми овде сигурно помоћи. Скоро три месеца сам живео баш на улици и да бих преживео морао сам и да крадем. Мајка ми је умрла пре две године, отац нас је напустио и отишао у Немачку, а брата су ми убили прошле године. Неко време сам живео код сестре која је почела да ме малтретира - прича седамнаестогодишњи Душан.

После само неколико разговора са психолозима Прихватилишта схватио је да би могао да се врати и заврши школу и поставио себи циљ да једног дана зарађује као аутолимар.

- Био сам ја и у „Свратишту“. Међутим, после неколико сати проведених у топлом морао сам да се вратим на улицу. Тако нисам могао да решим проблем. Мени је требало да неко прича са мном, да ми понуди неко трајно решење, а не само да ме нахрани. Овде сам први пут имао утисак да ме неко заиста слуша - додаје Душан.

Његов случај, на жалост није усамљен. Разлика је само у томе што је он дошао сам док је друге углавном довела полиција. После краћег негодовања и инсистирања да оду, врло брзо сви они схвате да постоји много боља алтернатива од улице.

- Доведу нам дете у тешко алкохолисаном стању. Његова прва реакција кад дође себи је да оде. Међутим, ми то не дозвољавамо. Прво га убедимо да се истушира и нешто поједе, а наговоримо га да још мало одспава. Тек након тога наши психолози разговарају с њим и покушавају да открију узрок проблема. Врло брзо и дете постаје свесно свега и заједно почињемо да трагамо за трајним решењем, било да је то повратак у примарну или одлазак у хранитељску породицу. односно неки вид институционалног смештаја. Али назад на старо - нема. Имали смо и малолетне труднице које је полиција успевала да отргне од макроа. Прво што би питале кад би дошле овде је зашто сви прозори имају решетке, али врло брзо су саме дошле до одговора. Њихови бесни „шефови“ долазе овде, вичу захтевају да им вратимо девојчице, а некад разбијају и прозоре - објашњава Данијела Стајковић, руководилац Прихватилишта и додаје да их је недавно посетио бивши корисник који је био на редовном војном одсуству, а није имао где друго да оде.

Прихватилиште у једном тренутку може да прими само 16 дечака и девојчица колико имају кревета, а годишње кроз ову установу прође од 300 до 500 деце. Правило је да у прихватној станици дете буде највише недеју дана, док у Прихватилишту остаје 30 дана. Толико времена има тим стручњака да овој деци врати веру у људе и припреми их за оно што чека изван Прихватилишта.

- Немам довољно простора. Капацитети су мали, а потребе све веће. Такође, зграду делимо са Заводом за васпитање деце и омладине, а није баш подобно да жртве насиља буду у истом дворишту са децом којима је Суд изрекао разне васпитне мере. Иако, се овде кратко задржавају деца нас доживљавају као породицу и тешко прихватају одлазак. Наш циљ је да знају да могу да нас позову и затраже помоћ било када. Прихватилиште ради већ 51 годину, врло успешно и морам признати да ми мало смета што новац који би много помогао да унапредимо наш рад одлази и за неке пројекте који не нуде трајно решење проблема, већ их, по мом мишљењу, само продубљују - истиче Данијела Стајковић.

Психолози и социјални радници кажу да деца нису у стању да потпуно самостално одлучују о свом животу и да живот на улици није израз њихове слободе кретања, већ живот у сталном страху и ризику.

- Прихватилиште је градска институција која низ година ради јако озбиљан посао и што је најважније то раде јако добро. На жалост, у последње време се јако мало пажње посвећује овој установи, па многи грађани чак ни не знају да постоји установа која између осталог брине и о, како их популарно зову, „деци улице“. Главна разлика између Прихватилишта и сличних пројеката је што они не дозвољавају повратак деце на улицу - каже секретар за социјалну заштиту